Пролог

ВРЕМЕ И ОБРЕДИ СЕЋАЊА
Годишњице

Промичу пред нама, велике и округле. Слуђени и исцрпљени, тек понеку приметимо кроз димне завесе ове тужне представе око нас. Као играчи на жици који не смеју да скрећу свој укочени поглед. Хипнотисани празнином.
Само они буднији и бољи ово о годишњицама добро разумеју и проживљавају. Није ствар у пластичним венцима, камерама и изјавама оних који ни иначе не склапају уста. Ствар је у обреду сећања. Сакралност сећања има велику моћ. Без њега нисмо народ ни личности. На њему се темељимо, кроз њега постојимо. По њему се разликује богообразни човек, Адам Кадмон, од скучене и себичне економске животиње. „Човек одозго” од „човека одоздо”.
Годишњице су прилика да се сећамо заједно, дубоко и далеко. Да кроз сећање, изнутра, увек изнова потврђујемо и подмлађујемо заједницу. Да поново проживимо наше најдраматичније и најузвишеније тренутке. Да поменемо најбоље међу нама, у свим временима; тако ће и они поменути нас тамо где је најважније. Да у себи сачувамо пламичак који ће, кад год је најтеже и најважније, опет обасјати све.
Данас, сви се готово рутински сећамо да је стогодишњица од почетка Великог рата. А колико нас уистину памти да је 210 година од Првог српског устанка, 420 година од спаљивања моштију Светог Саве, 610 година од како је деспот Стефан Лазаревић преузео Београд, 810 година од пресељења Стефана Немање у вечност? Имамо ли на уму да је Јосиф Панчић рођен пре тачно 200 година, Бранко Радичевић пре 190, Михаило Пупин пре 160, Милутин Миланковић пре 135? Да се Вук Караџић упокојио пре равно 150 година, Војислав Илић пре 120, Змај пре 110, Мокрањац пре 100, Алекса Шантић пре 90, Душко Радовић и Бранко Ћопић пре 30...?
Уозбиљимо се и сетимо.